Где смо данас, на почетку 21. века? Вреди ли уопште више покушавати да се најмлађима истовремено са упознавањем првих слова започне прича о правим вредностима у уметности, када су они у вртићу, обданишту, у својим домовима, од њранијих дана слушали звуке са радија, телевизора, компакт дискова једног истог плачног нарицања, срцепаратељних уздисања и врискавих поскочица?
Шта се променило од времена нашег истакнутог етномузиколога, музичког педагога и композитора Владимира Ђорђевића, који је пре скоро 80 година писао: “Данас је певање, у народној маси, у страшном стању. Оно се, не само не развија, већ кржља. Пева се просто којешта. По варошима је оно што се у маси народној пева неиздржљиво!… Бесмислене, двосмислене, врло често баналне речи, којима човек не зна крснога имена, уз дивљаку дреку или уз простачко, а претенциозно, извијање неке мешавине од деформисаних отпадака наших и страних мелодија и њихових прерада или творевина немузикалних тамбураша, певачица и Цигана” (Ђорђевић, Б., 1921, 1925, стр. 2).
Песимиста би рекао – то је један од видљивих резултата труда хиљада наставника музике по основним и средњим школама, и кад је тако – укинимо сваку врсту обавезног музичког образовања. Ко воли и хоће – нека се образује у за то специјализованим – музичким школама. А оптимиста – изгубљена битка не значи и изгубљени рат.
Не желећи да нас сврстају ни у једну групу, желели бисмо да се придружимо вапају за спас младе популације и то не од забаве, новокомпоноване музике, већ од глупости изречених текстом и музиком, од заглупљивања нације, јер смо сигурни да у томе лежи итекако смишљено политиканство, добро вођени, зацртани (и до пола) спроведени циљеви.
“Производећи” музику мислимо да бисмо се сви заједно лакше одрбранили од шунда, кича и свих пропратних и неповољних појава за развој личности ученика.
Како у школске програме све више улазе садржаји који објашњавају многе религијске појаве на начин приступачан деци, без догми и религиозног претеривања, музика би као уметност која без посредника директно делује на чула, могла да изврши и додатна, катарзична дејства, нимало занемарљива у бурним временима у којима се живи.
Само образовање у будућности мора много више да црпи из саме личности, из медитације и интроспекције него из спољашњих сензација, уличних, свакодневних, мора се вратити свакој индивидуи избегавајући масовност и униформност.
У сваком случају, промена у целокупном школству мора бити. У посебним дисциплинама каква је музичка мислимо да се морају у великој мери проширити и променити видови и начини учења музике – у циљу поправљања целокупних односа у друштву, односа према уметности и према шунду, бољег разумевања света и живота.
Музика представља битан елемент у препознавању и очувању националног идиома, националне културе. У том смислу важност ових питања превазилази сферу образовања и утиче на целокупну културну и друштвену сферу.
Ако се има у виду да реч култура (лат. цолере) значи обрађивање, ,неговање, гајење своје душе за опште добро, умесно је поставити питање каква је улога Музичке школе у нашем граду у неговању културе и да ли школа треба да омогући усвајање што веће количине знања или треба да ствара духовно богату и креативну личност.
У животу једног народа 50 година не представљају дуг период, али у културном развоју, једног града имају изузетан значај. Посебно заслуге припадају свим наставницима и запосленима у школи који су поставили темељ музичкој и општој култури Бора.
Школа је одиграла пионирску улогу у почецима и даљем развоју музичког живота града и заслужује много већу пажњу локалне средине или како се то обично каже градских власти. Бројни су разлози због којих је потребно обезбедити адекватне услове рада и посебну подршку даровитој деци. Значај образовања даровитих појединаца може се посматрати као предуслов за стварање друштвене и привредне елите.
Ми, педагошки визионари, по професионалним постулатима и педагошком кодексу морамо веровати у значај своје ангажованости и бити перманентни ученици у друштву учења и радознали полазници школе живота.
Желимо да школа доживи свој даљи напредак и наставак своје културне мисије непроцењиве вредности и значаја, како је то рекао Борис Јудин, бивши ученик школе.
“Ако желимо да наша деца уживају у различитим уметничким формама када одрасту и да из тога извуку корист за своју памет и душу коју уметничко образовање носи биће им потребан неко ко ће да им укаже на пут док су мали. Тај неко може да буде родитељ, наставник и свако ко зна да се дечја душа и ум обогаћују лепотом културних и образовних искустава којима су изложени. Мађарски композитор Золтан Кодаљ је рекао: – Музика је манифестација људског духа, слична језику. – Највећи музичари су човечанству пренели ствари које није могуће изрећи ни једним другим језиком. Ако не желимо да те ствари остану мртва блага, морамо дати максимум од себе да што је могуће већи број деце та блага и разуме.”